Непредвиђена ситуација која је настала за наше пионире Шуклева и Николова на граничном прелазу Еренхот на монголско-кинеској граници довела је до заустављања њиховог путовања.
Ни дубине Бајкалског језера, ни екстремни климатски услови пустиње Гоби, ни највеће искушење мужа и жене нису успели да зауставе пар у Реноу 4, колико људска ограничења и дословно спровођење закона који све више заборављају на човека и његову личност. Видео на њиховој фан страници јасно показује огромну сарадњу Шуклева и Николова са кинеским граничарима, тражећи решење за „проблем“. Чак предлажу да напусте сопствено возило и возом стигну до Пекинга, што би потпуно пореметило првобитну идеју њихове мисије. И док Шуклев и Николов стоје у непознатом, а наша амбасада у Пекингу, која је у сталном контакту са тандемом, покушава да пронађе решење, све више се питам да ли су такви изазови постављеном циљу део судбине Македонца или не?
Наравно, може се одговорити и потврдно и одрично. У првом случају, морали бисмо се суочити са својом урођеном тврдоглавошћу, која је лепо представљена у истоименом роману Славка Јаневског, и прихватити је и усмерити као конструктивну и уједињујућу снагу на којој би се градила наша будућност. На тај начин, од самодеструктивне особине, она би прерасла у препознатљив знак нашег народа. И као што нас Италијани уче bella vita, Французи l’amour, Немци quality, Енглези свом језику, ми бисмо свет учили стрпљењу и истрајности (добрим особинама тврдоглавости). У другом случају, међутим, схватили бисмо да са наше стране нема неспоразума, чак се трудимо више него што би требало. Тада не би преостало ништа друго него да смирено водимо и градимо друге, а препрекама које стварају други народи, који су заборавили да смо браћа, треба се обраћати са љубављу.
Али постоји још једна карактеристика која се надвија над целом овом ситуацијом и која нас можда највише издваја као народ; жеља да упознамо другог, а са њим неизбежно и себе. Ову особину нашег народа да упознаје, прихвата, прилагођава се стално посматрамо у нашој скоријој и далекој историји. Можда се управо ту крију суштинске препреке подухвату Шуклева и Николова. И док други народи свет виде као територију коју треба освојити постављањем граница и зидова, ми га видимо као место за наше стално усавршавање. Да бисмо превазишли себе, потребно је да изађемо из сопственог ја.
Надам се да ће Шуклев и Николов овим путовањем пренети део наше прилагодљивости и прихватања према другима.
На следећем линку можете прочитати више о овој великој авантури Шуклева и Николова и њиховом путовању од Стојакова до Пекинга.
Шуклев и Николов и њихово путовање као (т)сећање на прошлост
